Nikad se nisam udavala. Ne zato što nisam želela, nego zato što sam nekako uvek gurala sve drugo ispred sebe – posao, obaveze, druge ljude. Karijera mi je bila važna i u tome sam uspela. Ali godine su prošle, a ja sam ostala sama. I ne, ne žalim se. Samo kažem kako jeste.
Danas sam spremna za nešto drugo.
Želim nekoga kraj sebe. Ne idealnog, ne savršenog, samo mog. Nekoga ko zna šta znači biti prisutan, biti tu i u tišini i u haosu. Nekoga ko ne beži kad postane teško. Nekoga ko ume da me zagrli kad ništa drugo ne pomaže.
Ne tražim bajku. Samo stvarnu, odraslu bliskost. Nekoga kome ću biti važna. Da me čuva, da mu budem mir, kao što će i on biti moj.
Možda te još nisam srela. A možda si baš sad ovde i čitaš ovo.
Ako jesi – javi se.
