Zovem se Sofija, imam 51 godinu i razvedena sam.
Iza mene je brak, dvoje dece i jedno slomljeno srce koje je s vremenom ponovo naučilo da kuca.
Moj bivši me je varao. Lagao, godinama. Ćutala sam, trpela, pokušavala zbog porodice. Ali onda sam shvatila – ako nastavim da ćutim, izgubiću samu sebe. Donela sam najtežu, ali i najbolju odluku – da odem.
Danas živim sama u Srbiji. Deca su odrasla, imaju svoje živote, a ja sam konačno pronašla mir. Imam prevremenu penziju iz Nemačke, koja mi je dovoljna za dostojanstven i pristojan život. Ne zavisim ni od koga. Imam svoj krov nad glavom, red, rutinu, svoje male radosti. Naučila sam da cenim mentalni mir, tišinu i iskrene ljude.
Ali jedno i dalje nedostaje – partner za život. Ne neko “tek toliko”, ne neko za poruke noću i tišinu preko dana. Već neko ko želi isto što i ja – da provede ostatak života sa osobom pored koje može biti ono što jeste.
Ne tražim ni bajku ni mladost. Tražim emotivnu sigurnost, poštovanje, dodir, osmeh ujutru, tišinu koju delimo uveče. Nekog ko zna šta znači kad žena kaže – „Dosta mi je laži, hoću mir, ali i ljubav.“
Ako si muškarac koji ne beži, koji je prošao kroz svoje bitke i zna šta je stvarna bliskost – možda si ti onaj s kim ću dočekati starost, a da je duša mirna.
