Zovem se Emina, imam 34 godine, iz Novog Pazara sam. I možda će mnogi odmah da sude – ali ja sam umorna od tih osuđivanja. Umorna sam od predrasuda, priča, pogleda, komentara.
Ovde ljudi mnogo gledaju „ko je čija“, „kome pripadaš“, „šta si“. A ja… ja samo želim ljubav. Pravu, mirnu, porodičnu.
„Hoću brak, ne avanturu. Hoću dom, ne igrice.“
Nikada nisam bila neko ko traži prolazne stvari.
Ne zanimaju me veze bez cilja, dopisivanja bez kraja i muškarci koji ne znaju ni šta žele.
Ja želim muškarca za život, muškarca koji je spreman da bude otac, partner, oslonac.
Ne bežim od selidbe, ne bežim od toga da moj život počne negde dalje od Pazara.
Samo želim nekog ko ne gleda:
– koje sam vere,
– odakle sam,
– šta ljudi pričaju.
Jer ljubav se ne deli po naciji, veri ili mestu rođenja.
Ljubav se oseća.
„Žena sam koja želi decu, porodicu i dom pun topline.“
Možda je to nekome staromodno, ali meni nije.
Želim brak.
Želim decu.
Želim nekoga ko će da mi drži ruku kad mi je teško i da se smeje sa mnom kad je lepo.
Nekoga ko zna da bude čovek.
„Ako si ozbiljan, normalan i želiš porodicu – javi mi se.“
Ako si muškarac koji:
✔ zna šta hoće,
✔ ne boji se braka,
✔ želi decu,
✔ ne gleda veru nego dušu…
onda možda baš ti i ja možemo da gradimo nešto naše.
Ne tražim savršenog.
Tražim mog.
