Najgore u vezi sa ženama nije trenutak kada kažu da odlaze. Najgore je onaj period pre toga — kada ostanu tu, ali polako prestaju da budu prisutne. Kada odgovori postanu kraći, kada se osmeh ne pojavi odmah kao ranije, kada osetiš da nešto nedostaje, ali ne znaš tačno šta.
Žene ne odlaze iznenada. One se gase tiho. Prestanu da pitaju gde si, prestanu da proveravaju jesi li stigao kući, prestanu da se ljute. I to je trenutak kad bi svaki muškarac trebalo da shvati – nije problem u jednoj poruci, ni u jednom nesporazumu, već u tome što je izgubila osećaj da vrediš njene emocije.
U početku žene daju mnogo – i pažnju, i vreme, i poverenje. Ali kad vide da ih neko uzima zdravo za gotovo, kad shvate da svaka njihova reč prolazi kao da nije izgovorena, u njima se nešto ugasi. I ne pale se ponovo lako.
Kad žena počne da ćuti, to nije zato što nema šta da kaže, već zato što je prestala da veruje da će biti shvaćena.
To je trenutak koji većina muškaraca promaši – jer misle da je “sve u redu”, pošto nema svađe. A upravo tada počinje kraj.
Žene ne prave scenu kada im više nije stalo. Ne traže objašnjenja, ne pišu duge poruke, ne prevrću prošlost.
Samo se polako povuku. Počnu da stavljaju tačku tamo gde si ti stavio tri tačke.
A ti tek tada shvatiš koliko je bilo važno ono što si smatrao “sitnicama” – poruka pre spavanja, pogled koji ti je tražila dok pričaš, ono malo “javi se kad stigneš” koje ti je delovalo kao rutina. Sve to nestaje bez buke, i u jednom trenutku shvatiš da je tišina glasnija od ikakvih reči.
Zaključak:
Kad žena počne da se hladi, nemoj da je pitaš “šta nije u redu”.
Zastani i pogledaj gde si je izgubio – obično nije u velikim stvarima, nego u trenucima kad nisi bio tu, kad si mislio da ima vremena, kad si zaboravio da pokažeš koliko ti znači.
I zapamti: žene ne traže savršenog muškarca. Samo onog koji zna da ih čuje i razume pre nego što odluče da zaćute zauvek.