Zovem se Tamara, imam 34 godine i živim na selu. Možda to nekima zvuči kao mir i priroda, ali iskreno – često to znači i usamljenost. Oduvek sam bila ona tiha, dobra devojka koja daje srce iskreno. Ali izgleda da to danas nije dovoljno.
Nisam imala sreće u ljubavi. Nekako su se svi muškarci do sada bojali bliskosti ili su jednostavno – otišli. A meni je samo falilo malo topline, pažnje, neko kome ću biti važna svakog dana, ne samo kad je lako.
Ne tražim savršenstvo. Ne tražim ni bajku. Samo nekog ko neće odustati. Ko će reći “Tu sam” i ostati. I kad je teško, i kad ćutim, i kad sam nesigurna… jer i ja znam da budem jaka, ali i jaka žena ima pravo da poželi ruku koja je ne pušta.
Još verujem da postojiš negde. Možda
